Ovih dana, dok završavam ovu knjigu postalo je aktuelno pitanje hapšenja dvojice ministara po nalogu tužioca za organizovani kriminal. Provladini mediji, a i državni zvaničnici, jednoglasno su to nazvali „državnim udarom“. Nisam akter tih događaja, pa ne mogu bez dokaza da tvrdim da li je to državni udar ili nije. Na ovom sajtu nakon 23 godine, anatemisanja, progona, laži, montaže u režiji Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije i Vojnobezbednosne agencije Vojske Srbije možete dokumentovano videti kako izgleda jedan klasičan vojni – državni udar koji je u javnosti poznat kao afera „Perišić“ . Kako inače nazvati tajno praćenje članova demokratski izabrane vlade od strane Uprave bezbednosti, hapšenje njenog potpredsednika zaduženog za nacionalnu bezbednost i za kontrolu vojne službe koja ga je uhapsila bez znanja civilne službe bezbednosti zadužene upravo za njegovu bezbednost, tj. za bezbednost Momčila Perišića. Ako je neko i sumnjao 2002. godine da je vojna služba bezbednosti pokušala državni udar, morao je prestati da sumnja kad je potpukovnik jedne druge, civilne Službe državne bezbednosti uspešno sproveo državni udar ubistvom premijera doktora Zorana Đinđića.

Posle 23 godine od hapšenja, progona, osude i pravosnažene presude, kao trećeokrivljeni u aferi „Perišić“ pišem o događajima koji su bili najava promena toka istorije na ovim prostorima. Gotovo da su sve srpske nade, zablude, laži, istine, intrige i kajanja stale u ove godine koje su ostale iza mene. Generacije koje će doći imaće svoj put i nadam se da ga neće uništiti onim što je uništilo budućnost moje generacije. Te 2002. godine mislio sam da sve ono što je ružno i što je napravilo pakao od života milionima ljudi, ostaje iza mene. Kao mlad čovek verovao sam da smo spremni da gradimo bolje sutra, te da je Evropa ili ono što smo zvali zapadnom civilizacijom takođe spremna da nam u tome pomogne. U prethodnoj deceniji, nakon 2000. godine imali smo jednog unutrašnjeg protivnika, a to je bio predsednik Slobodan Milošević, za kog je većina verovala da je glavno i jedino zlo koje je ovaj narod iznedrio. I ja sam u to doba tako verovao. Danas, posle dvadeset i pet godina i dalje verujem da je on bio zlo, ali nije bio jedini, a istorija će pokazati da li je bio najveći srpski negativac. 

Nakon pobune naroda zbog pokradenih izbora od strane JUL-a i SPS-a na čelu sa bračnim parom Milošević, protesti koji su se razvili u narodni bunt opšteg karaktera 5. oktobra 2000. godine srušili su tron Slobodana Miloševića. Na njegovo mesto došla je Demokratska opozicija, koja je istog trena prestala da bude opozicija, ali nije promenila ime i dovela je na vlast dvojicu lidera, premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića i predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Vojislava Koštunicu. Prvi je bio mlađi, proevropski lider, školovan na Zapadu, ambiciozan i brzoplet, sklon prečicama i izbegavanju Miloševićevih zakona za koje je često opravdano mislio da su samo smetnja vraćanju društva i države u svet normalnih nakon dugogodišnjih sankcija, bede, ratova i zločina. Naspram njega bio je predsednik krnje Jugoslavije, Vojislav Koštunica, konzervativni političar okrenut više Istoku nego Zapadu, okružen ljudima koji bi da nastave lik i delo prethodnika jer je to najsigurniji put da te niko nizašta ne proziva i okrivljuje. Država je izašla iz sukoba devedesetih kao ubica sopstvenih novinara, ministara, mafijaša, bivših predsednika, a spremala se i za ubistvo sopstvenog premijera. Svima je bilo jasno da se DOS cepa i da će uskoro biti nemoguće dvovlašće tako različitih ljudi i ideja, kao što je jasno da politička inercija ne stvara promenu, već stvara posvećenost održavanju postojećeg. 

Ljudi koji su okruživali Vojislava Koštunicu, a koji nije bio materijalista, težili su da preko njega uzmu sve ono što njega nije interesovalo. Tako su projektovali Zorana Đinđića kao izdajnika i pohlepnika kome ništa nije sveto, ni ratni generali ni bivši predsednik Milošević, ni Kosovo ni crkva. Uspeli su za kratko vreme da ubede Vojislava Koštunicu da su glavna politička i svakolika druga pretnja opstanka na vlasti upravo Zoran Đinđić i njegova politika. Nisu tu mnogo ni pogrešili. Nije im ni bio cilj da se Đinđić prikaže kao švercer cigareta, ustavokršitelj i liberal kome nije stalo do svetlih srpskih tradicija i novostvorenih ratnih heroja, već im je primarni cilj bio da uklanjanjem jedne pretnje Koštuničinoj vlasti učvrste svoje pozicije tamo gde su se najčešće neopravdano zatekli. Sve drugo je bilo sredstvo. Vojislav Koštunica je nasledio vojni i policijski aparat koji je bio bliži mafiji nego državi i koji se borio svim silama da im on bude zaštitnik i pokrovitelj. Drugi sloj ljudi koji je do moći došao zahvaljujući Koštuničinom položaju nije želeo da u nasleđenom državnom aparatu stvara neprijatelje, već da se zajedno s njim udruženim snagama bori da po svaku cenu u istoriju pošalje Zorana Đinća. Narod nije voleo Zorana Đinđića onako kao što je voleo Vojslava Koštunicu. Ovaj prvi im nije mogao obećati hleb za dva dinara i ulazak u Evropu bez viza, a da se zauzvrat svi malo ne pomuče. Koštuničina uloga neformalne protokolarne engleske kraljice je bila kud i kamo lagodnija.

Vojska je bila naklonjena svom vrhovnom komandantu Koštunici. Njen prvi čovek, Nebojša Pavković, koketirao je i sa Koštunicom i sa Đinđićem po principu ko više ponudi. Služba državne bezbednosti Srbije (SDB) gledala je da prikrije sve što je mogla; od uloge u građanskim ratovima na prostoru biše Jugoslavije, do zločina koje je sama počinila prema svojim građanima, kao i ubistava iza kojih je sama stajala. Na čelu SDB-a nakon oktobarskih promena ostao je Radomir Marković dodvoravajući se Vojislavu Koštunici, koji je oklevao da pristane na njegovu smenu. 

U vojnoj službi bezbednosti situacija je bila nešto drugačija. Uprava bezbednosti nije bila upletena u tolika ubistva, osim onog pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi, pa je ostala pomalo ispod radara javnosti. To je bila šansa za rusofilnog generala Acu Tomića, načelnika Uprave bezbednosti VJ, da spreči ubrzano okretanje Srbije ka Zapadu. Isti pogled na svet delio je i Vojislav Koštunica. Njihovi interesi su se poklopili. Cilj je bio zadržavanje SR Jugoslavije na starom kursu, a sredstava za to je bilo u izobilju. Druga republika koja je činila Jugoslaviju, Crna Gora, nije bila zainteresovana da je predvodi konzervativni političar, te se nije previše mešala u srpska posla. Gledala je svoje interese i pripremala svoje građane na izlazak iz zajednice koja im se činila neperspektivnom.

Aco Tomić je unapređen u čin general-majora iako nije imao odgovarajuću školu za to; postavljen je na mesto zamenika načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, date su mu odrešene ruke da pomogne svog mecenu i zemljaka Vojislava Koštunicu da jednim udarcem reši dva problema: ukloni trajno Zorana Đinđića i time mu pomogne da učvrsti svoju vladavinu. Zanimljivo da ni jedan od njih, ni Tomić ni Koštunica, nisu bili materijalisti, i da su praktično ceo ovaj budući prevrat radili smatrajući da rade pravu stvar. Svako je imao svoje razloge za to. Moglo bi se reći da nisu taj prevrat želeli da učine isključivo kršeći zakone do kojih im je stalo, ali se upravo to desilo zahvaljujući drugom čoveku – pukovniku Draganu Teleskoviću, koji je i jedan od glavnih likova ove knjige. Ovaj pukovnik je što zbog lične osvetoljubivosti, što zbog procene da mu je ovo šansa da se vine u istoriju poput Dragutina Dimitrijevića Apisa, zapravo prekršio sva pravila i norme kojih su se Aco Tomić i Vojislav Koštunica kao legalisti držali. Vojislav Koštunica je gajio bezgranično poverenje prema generalu Aci Tomiću, koji je tražio načina da sruši zauvek „izdajnika“ Zorana Đinđića. 

Uprava bezbednosti se u osnovi bavi kontraobaveštajnom zaštitom Vojske, to joj je prioritetan posao. Za to su obučavani, tehnički opremljeni, zakonom ovlašćeni a to je jedino što su mogli da iskoriste protiv Vlade Republike Srbije. Kada je doneta odluka da se prati potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić, da mu se pronađu kompromitujući materijali, te da se optuži za špijunažu, general Aco Tomić pravi kardinalnu grešku i odlučuje da taj zadatak poveri uprosečenom operativcu, prijatelju iz ranijih godina, pukovniku Draganu Teleskoviću, referentu u prvom operativnom odeljenju Uprave bezbednosti. Želja da po svaku cenu opravda poverenje svog pretpostavljenog i svog prijatelja, te da se ujedno osveti nekima za svoju relativno neuspešnu vojničku karijeru, ovaj pukovnik sklon alkoholu je napravio klasičan vojni državni udar koji se godinu dana kasnije završio ubistvom premijera Zorana Đinđića. Ova knjiga i sajt se dokumentovano bavi tim pitanjem. Cilj nije da se vrati tok istorije, jer to nije ni moguće, ali jeste da se opomene svaka vlast, pa i ova koja ima sve elemente autokratske vladavine. Zatvaranje očiju pred ovim činjenicama može se tumačiti kao poziv da neki novi pukovnik iz ideoloških ili nekih drugih razloga uradi isto ono što se desilo 2002. godine Vladi Zorana Đinđića kada je vojska uhapsila civilnog potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića bez ikakavog znanja ili saglasnosti civilnih vlasti, pa i same Vlade. Nemojte misliti da je to i danas nemoguće, jer ova knjiga – a i naša bliža i dalja istorija – svedoči i potvrđuje da je to i te kako moguće i te kako izvodljivo, samo je potrebno da se stvore određeni preduslovi. Kada se oni stvore, više niko ne pita za proceduru, Ustav, zakone, ovlašćenja i moral. Dalje se radi stihijski i po inerciji, mediji dobijaju selektivne informacije, sve postaje mistično i prekriveno vojnom tajnom, sudski procesi se zatvaraju za javnost i slučaj isključivo zavisi od bahatosti sudija i tužilaca koje kontrolišu službe, a nimalo od samog zakona. Vojska je te 2002. godine imala svoj Vojni sud, a vojna služba svoje istražne sudije i svoje tužioce. Dakle, imali su spojenu izvršnu i sudsku vlast pod jednom šapkom.

Ako gledamo samu definiciju „vojnog udara“, on je u teoriji poznat i kao „državni udar“ i predstavlja naglo i naizgled legalno preuzimanje vlasti u državi od strane vojske, često uz podršku ili inicijativu manje grupe visokih vojnih ili političkih zvaničnika. Glavni cilj je obično preuzimanje kontrole nad ključnim institucijama i organizacijama, kao što su vojska, mediji i policija, kako bi se osigurao uspešan prenos vlasti. Za razliku od revolucije, vojni udar obično ne teži ka korenitoj promeni političkog sistema, već pre ka preraspodeli vlasti unutar postojećeg sistema. Hapšenje generala u penziji, bivšeg ratnog načelnika Generalštaba, potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za nacionalnu bezbednost i predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, Momčila Perišića od strane vojske svako jeste pokušaj vojnog, odnosno državnog udara koji je delimično uspeo. Svako hapšenje potpredsednika Vlade u bilo kojoj državi, a naročito od strane vojske bez znanja civilnih vlasti jeste prvenstveno političko pitanje, a ne samo pravno. 

Ova knjiga obrađuje aferu „Perišić“ iz ugla kakav do sada nije viđen, od strane jednog od trojice učesnika tog događaja. Pokazaće kako izgledaju besmislena tajna suđenja, kako se ne poštuju elementarne pravne pretpostavke da bi suđenje bilo fer i pravično, te kako se vojna služba bezbednosti (danas poznata kao VBA) umešala na najbrutalniji način u sam proces. Uvek je lakše napadati vlast jer je ona automatski kriva za sve, pa bi bilo logično da je kriva i za izrečenu presudu u aferi „Perišić“. Ali na moju žalost kao pisca ove knjige i osuđenika u ovom montiranom sudskom procesu, nije tako a bilo bi mi lakše da jeste. Mnoge sudije su u hodu promenile dresove i od „demokrata“ postale pristalice novih vladajućih stranaka, pa su iz želje za napredovanjem donosili presude onakve kakve pretpostavljaju da bi se dopale vlastima. To se dešava istom onom brzinom kojom te iste sudije i tužioci danas vrše prestrojavanja ka nekim drugim političkim alternativama. Izgleda da se presuda protiv nevinog Momčila Perišića nije dopala predsedniku Vučiću čim je sredinom marta ove godine javno najavio pomilovanje vremešnog ratnog komandanta Momčila Perišića. Ako u momentu izricanja presude Momčilu Perišiću, Sekulić Miodragu i mojoj malenkosti izvršna i sudska vlast nije znala pravu istinu o ovoj aferi sada je zna. Ukoliko i nakon ovih javno objavljenih dokaza ko je sve učestvovao i na koji način u ovom državnom udaru, sudska i izvršna vlast ostane nema na ovu nepravdu, snosiće za to odgovornost i rizik da se i njoj nešto slično dogodi.

Nakon 23 godine ne postoji Jugoslavija, njena vojska, njeni zakoni, njeni političari, većina aktera ovog događaja nije živa te zaista ne razumem kakav je interes ove vlasti da brani propale ideje Vojislava Koštunice i generala Ace Tomića. Nakon objavljivanja većine dokaza na ovom sajtu, društvenim mrežama i u samoj knjizi, meni ostaje da pratim reakciju javnosti i same vlasti te da se shodno tome i sam postavim. Maske su pale, na potezu je pre svega sudska vlast pa tek onda izvršna vlast.

Ova knjiga je posvećena svim onim ljudima koji su zahvaljujući procesima montiranim od strane tajnih i javnih službi, optuženi i osuđeni pred sudovima od strane tužilaca i sudija koji su dobro znali da sude nevinim ljudima. Nekada su to radili radi ideologije, danas to rade radi karijere.